Ružica Đenadić je rođena 1976. godine u Šapcu. Tehnološki fakultet u Novom Sadu upisala je 1995. godine, a završila 2003. sa temom diplomskog rada ,,Sinteza nanokristalnog praha stroncijum-titanata’’. Nakon toga upisuje postdiplomske studije na našem fakultetu pod mentorstvom prof.dr Vladimira Srdića gde provodi četiri semestra radeći kao istraživač pripravnik. Doktorske studije na Univerzitetu Duizburg-Esen u Nemačkoj upisuje 2006. godine, a pet godina kasnije doktorira sa temom ,,Optimization of Chemical Vapor Synthesis of Oxide Nanoparticles’’. Trenutno radi na Tehničkom univerzitetu u Darmštatu kao postdoktorski istraživač. Ružica može da posluži kao inspiracija mnogim našim studentima, pa sam riješila da joj postavim nekoliko pitanja koja zanimaju moje kolege.
Andrea: Da li biste u kratkim crtama opisali Vaše trenutno radno mjesto?
Ružica: Trenutno radim kao postdoktorski istrazivač (Postdoctoral Researcher) na Tehničkom Fakultetu u Darmštatu, Nemačka (TU Darmstadt) na katedri za Nauku o Materijalima (Materials Science), odsek Nanomaterijali (Joint Research Laboratory Nanomaterials). Radim na projektu „Electrochemical Energy Storage“, a cilj je sinteza, procesiranje i karakterizacija nove oksidne keramike za primenu u litijum-jonskim baterijama kao čvrstog elektrolita. Pomoć u realizovanju ovog projekta pruža mi mali tim studenata doktorskih studija za čiju superviziju sam ja direktno zadužena. S obzirom na kompleksnost projekta, saradnja i razmena znanja sa drugim institutima i stručnjacima je neophodna.
Andrea: Zašto ste upisali Tehnološki fakultet i smjer Inženjerstvo materijala?
Ružica: Nakon osnovne škole sam upisala srednju medicinsku školu, smer stomatologije sa željom da postanem stomatolog. Tada sam došla u kontakt sa zubnom keramikom (ZrO2) i pred kraj srednje škole sam došla na ideju da bi bilo jako interesantno spojiti dva sveta – svet medicine i svet keramike. Smer Inženjerstvo materijala na Tehnološkom fakultetu je bio idealan za to jer je jedan od predmeta na tom smeru tada bio Materijali visoke tehnologije. Zahvaljujući prof. Srdiću, zašla sam u svet nanomaterijala i zavolela ga.
Andrea: Da li ste zadovoljni znanjem koje ste stekli tokom studija, uključujući i teoretski i praktični dio?
Ružica: Studije su mi pružile dobru osnovu za dalje usavršavanje u inostranstvu. Na smeru Inženjerstvo materijala sam, zahvaljući izvanrednom i visoko stručnom nastavnom osoblju koje prati dešavanja u polju materijala i kontinuirano nadograđuje teorijski i praktični deo nastave, imala priliku da naučim ono što se u to vreme u knjigama na srpskom jeziku nije moglo pročitati.
Andrea: Pošto radite sa ljudima iz različitih disciplina, šta Vas kao inženjera materijala izdvaja od drugih?
Ružica: Ono što bih ja izdvojila da nas inženjere materijala izdvaja od drugih, jeste da posedujemo široko znanje. Mi ne čekamo da nam neko sintetiše neki materijal, pa da ispitujemo njegovu strukturu ili osobine. Mi posedujemo znanje kako da sintetišemo prah, ispitamo njegove osobine, obrazložimo te osobine koje su u direktnoj vezi sa njegovom strukturom. Posedujemo znanje kako da ga procesiramo u finalni proizvod kako bi mogao da se nađe u upotrebi. Ovo siroko znanje koje posedujemo omogućava nam laku komunikaciju sa stručnjacima iz drugih oblasti koje je dosta često neophodno.
Andrea: Da li imate neki savjet, na osnovu Vaših iskustava, za studente, posebno za one koji takođe žele da nastave školovanje van Srbije?
Ružica: Za odlazak u inostranstvo treba hrabrost, ali nije ni upola toliko teško koliko se možda nekima čini. Hrabrost je pored želje, prvi i najvažniji korak. Ukoliko se taj korak učini, i uspete da se otisnete iz Srbije, sledeći korak je lakši, ali zahteva upornost da se prevaziđu jezičke i kulturološke barijere i naravno dosta rada. Moj supervizor doktorskih studija imao je običaj da nam kaže da onaj ko radi osam sati nikada nece završiti doktorske studije. Stoga, svako ko želi da nastavi studije izvan Srbije mora biti spreman na to. Uz to nostalgija je uvek prisutna, ali lepota upoznavanja drugih kultura, putovanja i finansijska stabilnost, kao i znanje da se u Srbiju možete vratiti svakoga trenutka omogućavaju da se nostalgija lakše podnese.
Andrea: Hvala na izdvojenom vremenu i želim Vam puno sreće i uspjeha u daljem radu!
Piše: Andrea Nesterović, student III godine (2015. godina)
Svet materijala 